.RU
Карта сайта

Umberto Eko "Ostrvo dana pređašnjeg" - старонка 9

in limine

, kako kažu teolozi, slatko vam je odlaganje."

"Nije tačno, ja... ja je želim odmah!"

"Da je tako, bili biste još uvek i samo običan seljačić. No, vi imate duha. Da hoćete, već biste je uzeli - i bili biste grubijan. Ne, vi hoćete da se vaša želja razgori, a da se ujedno razgori i njena. Kad bi se njena želja razgorela do te mere da je primora da vam se namah poda, verovatno je više ne biste želeli. Ljubav cveta u iščekivanju. Iščekivanje korača prostranim poljima Vremena, hodeći spram Prilike."

"I šta da radim u tom međuvremenu?"

"Udvarajte joj se."

"Ali... ona još ne zna ništa, i moram vam priznati da mi nije lako da joj priđem..."

"Napišite joj pismo i saopštite joj svoju ljubav."

"Ali ja nikada nisam pisao ljubavna pisma! Štaviše, sramota me je da priznam da nikada nisam napisao nikakvo pismo."

"Kada priroda zakaže, obratimo se umetnosti. Ja ću vam ga u pero kazivati. Plemići često uživaju da sastavljaju pisma za damu koju nikada nisu videli, ni ja nisam ništa gori. Budući da ne ljubim, o ljubavi umem da zborim bolje od vas, jer vas ljubav čini nemim."

"Ali ja verujem da svako ljubi na drugačiji način... To bi bila obmana."

"Ako biste joj svoju ljubav otkrili pod plaštom iskrenosti, pokazali biste se neotesanim."

"Ali ja bih joj rekao istinu..."

"Istina je devojče lepo koliko i stidno, stoga je uvek treba zaogrnuti plaštom."

"Ali ja bih želeo da joj govorim o svojoj ljubavi, ne o onoj koju biste vi opisali!"

"Dobro, ali ako hoćete da vam poveruje, pretvarajte se. Nema savršenstva bez blistave mreže obmane."

"Ali ona bi shvatila da pismo ne govori o njoj."

"Ne strahujte. Poverovaće da je ono što vam budem u pero kazivao po njenom liku začeto. Hajdete, sedite i pišite. Dopustite mi samo da pronađem nadahnuće."

Sen Saven se, kaže Roberto, kretao po odaji kao da oponaša let pčele koja se vraća u košnicu. Bezmalo da je plesao, dok mu je pogled lutao kao da očekuje da u vazduhu pročita onu poruku koja još nije postojala. Zatim otpoče.

"Gospo..."

"Gospo?"

"A šta biste vi hteli da kažete? Možda: hej, ti, namigušo kazaležanska?"

"Puta de los franceses," ne uzdrža se Roberto, užasnut time što se San Saven, iako u šali, toliko približio ako ne istini, onda barem kleveti.

"Šta rekoste?"

"Ništa. U redu. Gospo. I onda?"

"Gospo, u čarobnoj arhitekturi Vaseljene, zapisano beše još od prvog dana Stvaranja da ja ću vas sresti i ljubiti. Ali, avaj, već od prvog reda ovoga pisma osećam da moja se duša neumitno razliva, da će napustiti moje usne i moje pero pre no što budem završio."

"...završio. Ali ne znam da li je dovoljno jasno za..."

"Istina je utoliko milija ukoliko je gušće preprekama protkana, i najviše se ceni otkrovenje koje nas je nadasve skupo koštalo. Štaviše, idemo još uzvišenijim tonom. Recimo dakle... Gospo..."

"Ponovo?"

"Da. Gospo, za jednu damu divotnu poput Alkione, bez sumnje vam beše potrebno, kao i ovoj Heroini, utočište daleko i neosvojivo. Verujem da ste vi nekom čarolijom preneseni drugde i da vaša zemlja postala je novo Ploveće Ostrvo, koje vetar mojih uzdaha udaljava od mene, dok ja, avaj, pokušavam da se približim, zemlja u antipodima, koju od pristajanja brane bregovi ledeni. Vidim da ste zbunjeni, La Griv: još uvek smatrate da je osrednje?"

"Ne, ustvari... rekao bih, nasuprot."

"Ne strahujte," reče Sen Saven, pogrešno tumačeći, "neće nedostajati kontrapunkti suprotnosti. Nastavljamo. Možda vam vaše dražesti daju pravo da ostanete daleka, kako to Bogovima i priliči. Ali, zar ne znate da Bogovi s naklonošću primaju barem mirisne dimove tamjana koje mi ovde dole za njih razgorevamo? Ne odbacujte dakle moje obožavanje: ako vi posedujete najuzvišeniju lepotu i blistavost, do bezbožnosti biste me doveli, sprečavajući me da u vašem liku obožavam dva najveća božanska atributa... Zvuči li bolje ovako?"

Roberto u tom času pomisli da je sada jedino sporno pitanje da li Novarezeova ume da čita. Kad premosti tu prepreku, štagod da bude pročitala zasigurno će je opiti, budući da je i njega samog opijalo, dok je ovo pisao.

"Moj Gospode," reče, "trebalo bi da poludi..."

"Poludeće. Nastavite. Daleko od toga da svoje srce izgubih kad vama poklonih svoju slobodu, naprotiv, od toga dana ono je sve veće, raste i umnožava se, kao da mi samo jedno nije dovoljno da vas ljubim, već se ramnožava u svim mojim venama, gde ga osećam kako kuca."

"Oh, Bože..."

"Smirite se. Vi sada samo govorite o ljubavi, ne ljubite. Oprostite, Gospo, žestinu jednog očajnika, ili bolje, ne tužite nad njim: ko je još čuo da su vladari dužni da račun polažu zbog smrti svojih robova. Avaj, da, moju bi sudbu trebalo da smatram zavisti dostojnom, jer vi ste se sažalili da uzrokom moje propasti budete: da makar hoćete svoje mržnje da me udostojite, to bi mi pokazalo da prema meni niste ravnodušni. I tako će smrt kojom verujete da ćete me kazniti, biti uzorkom moje radosti. Da, smrt: ako ljubav znači shvatiti da su dve duše stvorene kako bi bile sjedinjene, kada jedna primeti da ova druga ne oseća, jedino umreti može. O čemu vam - budući telo moje na izmaku života - duša moja, opraštajući se, donosi glas."

"...opraštajući se donosi?"

"Glas."

"Čekajte da udahnem. U glavi mi gori..."

"Savladajte se. Ne mešajte ljubav s umećem."

"Ali ja je ljubim! Ljubim je, shvatate li?"

"Ja ne. Zbog toga ste se meni i prepustili. Pišite, ne misleći pri tom na nju. Mislite na, da vidimo, na Gospodina Di Toaras..."

"Ali, molim vas!"

"Ne pravite takvo lice. Najzad, on je nadasve pristao muškarac. Nego pišite. Gospo..."

"Ponovo?"

"Ponovo. Gospo, sudba mi je, osim toga, namenila da umrem slep. Niste li vi od mojih očiju dve pecare načinili kako biste život moj destilovali? I otkud to da, što se više oči moje vlaže, to više peče? Možda otac moj nije načinio telo moje od iste gline koja život udahnu prvom čoveku, već od kreča, jer me voda koju prolivam lagano nagriza. I otkud to da tako nagrizen ipak živim, pronalazeći nove suze koje bi me još više nagrizale?

"Da nije preterano?"

"U veličanstvenim prilikama, i misao mora biti veličanstvena."

Roberto je već prestao da se protivi. Činilo mu se da je on Novarezeova i da oseća ono što će ona nesumnjivo osećati dok bude čitala ove redove. Sen Saven je kazivao.

"Napuštajući moje srce, ostavili ste u njemu jednu bezočnicu, vaša slika i prilika, koja se diči što gospodarica je i moga života i moje smrti. A vi ste me napustili poput onih vladara koji odlaze sa mučilišta, u strahu da ih ne obaspu molbama za pomilovanje. Ako su moja duša i moja ljubav tek dva uzdaha i ništa više, dok budem umirao, preklinjaću Agoniju da me uzdah ljubavi napusti poslednji, i učiniću - kao poslednji moj dar - čudo koje biće ponos vaš, jer barem ćete na tren biti uzdahom zazvana od čoveka već izdahnulog."

"Izdahnulog. To je kj je njegova ljubavna priča mogla i dalje srećno da se razvija; ćutke je trpeo sramotu jer je sa prijateljem nastavio da sastavlja pisama, pretvarajući se potom da ih uručuje, dok ih je on, međutim, svake večeri iznova čitao, kao da je taj dnevnik beskrajnih uzdaha u stvari ona pisala njemu.

Sanjario je kako mu Novarezeova, bežeći pred landsknehtima, pada u naručje, posustala, a on rasteruje neprijatelje i odvodi je, onako iscrpljenu, u neki vrt gde se naslađuje njenom divljom zahvalnošću. Takvim se mislima prepuštao u svojoj postelji, prizivao se k svesti posle dugih lutanja, i sastavljao sonete za ljubljenu.

Jedan je pokazao i San Savenu koji je kazao: "Smatram da je veoma ružan, ako mi dopuštate, no tešite se: većina onih koji se u Parizu nazivaju pesnicima, pišu još gore. Nemojte pevati o svojoj ljubavi, strast vam oduzima onu božansku hladnoću kojom se kitila slava Katulova."

Otkri kako ga obuzima seta i to reče Sen Savenu: "Razveselite se," kaza mu prijatelj, "seta nije talog već ruža naše krvi, i stvara heroje zato što ih, budući na samoj međi ludila, podstiče na najodvažnija dela." Međutim, Roberto se nije osećao potaknutim ni na šta, te ga je još gora seta obuzimala, misleći da nije dovoljno setan.

Gluv za viku i udare topova, slušao je ohrabrujuće glasine (vlada kriza u španskom logoru, kažu da francuska vojska napreduje), veselio se jer je sredinom jula jedan protiv-potkop uspeo napokon da raznese veliki broj Španaca; ali, u međuvremenu su evakuisali mnoge polumesece, te su sredinom jula prvi redovi neprijateljske vojske već mogli neposredno da gađaju grad. Saznao je da neki Kazaležani pokušavaju da pecaju u Pou i, ne mareći što možda juri ulicama koje su izložene neprijateljskoj vatri, trčao je da vidi, u strahu da nisu carski vojnici pucali na Novarezeovu.

Prolazio je laktajući se među pobunjenim vojnicima, čiji ugovor nije predviđao da kopaju rovove; međutim, Kazaležani su odbijali da to čine umesto njih, i Toaras je morao da obeća još koji novčić pride. Radovao se kao i svi kada je saznao da se Spinola razboleo od kuge, uživao je gledajući jednu grupu napolitanskih dezertera koja se sklonila u grad, napuštajući u strahu protivnički logor zahvaćen morijom, slušao je oca Emanuela kako govori da bi to mogao biti izvor zaraze...

Sredinom septembra u gradu izbi kuga, Roberto nije mario, osim što je strepeo nije li i Novarezeova zaražena, i jednoga jutra probudi se, goreći u groznici. Pođe mu za rukom da pošalje nekoga da obavesti oca Emanuela, i bi tajno smešten u njegov samostan, čime su ga poštedeli jednog od onih provizornih lazareta gde su bolesnici umirali na brzinu i bez glasa, kako ne bi uznemirili ostale, koji su umirali od vatrenih naprava s bojnog polja.

Roberto nije mislio na smrt: groznicu je zamenio ljubavlju, i sanjao je da dodiruje telo Novarezeove, dok je gužvao nabore slamarice, ili milovao oznojene i bolne delove svoga tela.

U kandžama jednog suviše slikovitog sećanja, te večeri na

Dafni

, dok je noć odmicala, nebo se lagano kretalo, a Južni Krst nestao na obzorju, Roberto više nije znao da li gori zbog oživljene ljubavi prema Dijani ratnici iz Kazalea, ili prema Gospi, jednako dalekoj od njegova pogleda.

Požele da sazna kuda je mogla da pobegne i potrča u kabinu sa nautičkim instrumentima gde mu se učinilo da je video mapu ovih mora. Pronađe je, beše ogromna, u boji, i nezavršena, jer u to doba mnoge su mape, zbog svoje nepotpunosti, slovile kao nedovršene: moreplovac je ucrtavao obale novog kopna koje je video, ali je nepotpunom ostavljao unutrašnjost, ne znajući nikada kako i koliko i dokle se to kopno prostire; stoga su često mape Tihog okeana izgledale kao arabeske žalova, naznake obima, pretpostavke veličine, dok se na njima u celosti pojavljivalo tek nekoliko oplovljenih ostrvaca i pravac vetrova dobro znan iz iskustva. U nameri da olakšaju pronalaženje ostrva, neki moreplovci jednostavno su nadasve precizno iscrtavali vrhove njihovih obrisa i oblake koji su ih natkriljavali, kako bi na taj način pomogli drugima da ih prepoznaju, kao što izdaleka prepoznajete neku osobu po obodu šešira ili po načinu hoda i držanja.

Na mapi su se videle međe dvaju naspramnih obala, razdvojenih kanalom u pravcu od juga ka severu, i jedna od njih bezmalo da se zatvarala različitim krivuljama koje su ocrtavale neko ostrvo, koje je moglo da bude i njegovo Ostrvo; ali s druge strane jedne prostrane morske poljane videlo se još nekoliko grupa ostrva, gotovo istog oblika, koja su takođe mogla da budu mesto na kojem se on nalazi.

Napravili bismo grešku ako bismo pomislili da je Roberto bio obuzet radoznalošću kakvog geografa; otac Emanuele ga je odveć dobro podučio da pomoću sočiva Aristotelovog durbina izvrće sve ono što vidi. Sen Saven ga je, pak, odveć dobro naučio da raspaljuje želju pomoću jezika koji devojku pretvara u labuda, a labuda u ženu, sunce u bakrač, a bakrač u sunce! U gluvo doba noći zatičemo Roberta gde snatri nad mapom, već pretvorenom u požudno žensko telo.

Ako ljubavnici greše kada na peščanom žalu ispisuju ime svoje ljubljene, jer ga netom brišu talasi, kako li se mudrim ljubavnikom osećao on koji je ljubljeno telo poverio lukovima zaliva i zatona, vitice tokovima struja po meandrima arhipelaga, letnju vlažnost lica odsjaju vode, tajnovitost očiju azurju kakvog pustarnog prostranstva - tako da je mapa iznova iscrtavala delove voljenog tela, u različitim položajima uvala i rtova. Željom obuzet, brodio je usnama po mapi, sisao je taj okean slasti, golicao je vrh kakvog rta, nije se usuđivao da prođe kroz tesnac, obraza priljubljenog uz list pergamenta disao je dahom vetrova, poželeo da usrkne te žile žive vode i izvore, da se prepusti žedan isušivanju ušća, da se prometne u sunce kako bi ljubio žalove, u plimu i oseku da bi ublažio tajanstvo uvira...

No nije uživao u posedovanju, već u lišenosti: dok je čeznuo da dodirne taj magloviti trofej učenog kista, možda su neki Drugi, na pravom Ostrvu - tamo gde se ona pružala u ljupkim obličjima koje mapa još nije umela da zatoči - zagrizali u plodove, kupali se u njenim vodama... Drugi, oni začuđeni i krvožedni divovi, pristajali su u tom trenu svojom prostačkom rukom u njen zaliv, nakazni Vulkani posedovali su tu krhku Afroditu, krunili njene usne istom benavošću kojom ribar s Izgubljenog Ostrva, s one strane poslednjeg obzorja Kanara, ne znajući, baca najređi od svih bisera...

Ona u tuđem naručju ljubavnica... Misao ova beše najuzvišeniji zanos u kome se Roberto razdirao, cvileći nad svojom nabreklom nemoći. I toj pomami, tapkajući po stolu kako bi uhvatio barem krajičak skuta neke haljine, pogled mu skliznu sa prikaza tog tihog tela, blago ustalasanog, na jednu drugu mapu, na kojoj je nepoznati tvorac možda pokušao da dočara ognjene staze vulkana zapadnih zemalja: beše to portilan čitavog našeg globusa, same perjanice od dima na vrhovima isturenih nabora zemljine kore, a iznutra zgužvani splet spaljenih vena; i on se na tren oseti kao živuća prilika tog globusa, zahropta bljujući lavu iz svake pore, rigajući limfu svog neostvarenog zadovoljstva, gubeći na kraju svest - izmožden isušenom hidropsijom (tako piše) - nad tim obožavanim telom južnim.

14.

Traktat o Veštini Borbe

I u Kazaleu je sanjao otvorena prostranstva, i široku prodolinu u kojoj je prvi put video Novarezeovu. Ali sada više nije bio bolestan, te je stoga nadasve pribrano razmišljao da je nikada neće pronaći, jer on će ubrzo umreti, ili je već umrla ona.

Ipak, nije umirao, štaviše, polako je prezdravljivao, ali nije toga bio svestan i mešao je prenemaganja oporavka sa oticanjem života. Sen Saven merto ugleda, sa utvrde, jednog crnog konjanika kako, ne mareći za kuršume, juriša usred dve vojske, na samu liniju vatre, mašući jednim listom hartije i urlajući, tako su kasnije kazivali prisutni, "Mir, mir!"

Bio je to kapetan Mazaren. U toku svojih poslednjih hodočašća između jedne i druge strane, ubedio je Špance da prihvate dogovore iz Ratisbone. Rat je bio završen. Kazale je ostao u posedu Nevera, Francuzi i Španci su se obavezali da ga napuste. Dok su se čete raspuštale, Roberto skoči na vernog Panjuflija i odjuri na mesto nesuđenog okršaja. Zateče plemiće u pozlaćenim oklopima kako velikodušno razmenjuju pozdrave, hvale, plesne korake, dok su se za to vreme pripremali improvizovani stočići za pečaćenje dogovora.

Narednog dana počeli su da odlaze, prvo Španci a onda Francuzi, i sve to je proticalo uz povremeni metež, slučajne susrete, razmenu darova, ponude prijateljstava, dok su u gradu na suncu trunuli leševi okuženih, jecale udove, a neki građani zaključili da su se obogatili kako u novcu tako i za francusku bolest, mada ni sa kim nisu legali do sa svojim rođenim ženama.
Roberto pokuša da pronađe svoje seljake. Ali vojsci iz Grive ni traga ni glasa. Neki su zasigurno umrli od kuge, dok su se ostali raštrkali. Roberto pomisli da su se vratili kući, i da je njegova majka od njih već saznala za muževljevu pogibiju. Zapita se nije li možda trebalo da u jednom takvom trenutku bude pored nje, ali ni sam više nije znao šta je njegova dužnost.
Teško je reći jesu li njegovu veru najviše uzdrmali oni beskrajno mali i oni beskrajno veliki svetovi, u praznini bez Boga i bez pravila, čija mu je vrata otškrinuo Sen Saven, Saletine i Salasarove poduke iz smotrenosti, ili umešnost Viteških Kolajni koje mu je otac Emanuele predao kao jedinu nauku.

Po tome kako na

Dafni

oživljava sećanje na njih, držim da je Roberto u Kazaleu, dok je ostajao i bez oca i bez samoga sebe u jednom ratu sa suviše i sa nijednim značenjem, naučio da posmatra vasceli svet kao nepouzdani splet zagonetki, iza koga više nije stajao Tvorac; ili, ako je i postojao, kao da se izgubio u pokušaju da stvori samog sebe od suviše mnogo mogućnosti.

Ako je tamo naslutio postojanje jednog sveta bez središta, sačinjenog jedino od svojih obima, ovde se zaista osećao kao da se nalazi na najudaljenijem i najzabitijem obodu; jer ako je središte i postojalo, ono se nalazilo ispred njega, dok je on bio samo njegov nepokretni satelit.

15.

Časovnici (nekoliki s klatnom)

Verujem da upravo zbog toga na gotovo stotinu stranica raspredam o tolikim zbivanjima koja su prethodila brodolomu na

Dafni

, ali ne kazujem da se išta događa na

Dafni

. Ako su dani na napuštenom brodu prazni, ne mogu ja biti kriv za to, jer još nije rečeno da li je ova priča vredna truda, a ne može ni Roberto. U krajnjem slučaju, njemu ćemo moći da zamerimo što je proveo jedan vasceli dan (ovako ili onako, prošlo je tek tridesetak sati otkad je primetio da su mu ukrali jaja) pokušavajući da se otrese misli o jedinoj mogućnosti koja bi njegove dane mogla da učini prijatnijim. Kao što će ubrzo jasno videti, beskorisno je bilo smatrati

Dafne

previše nevinom. Po tom je drvetu tumarao, ili vrebao u zasedi, nekoga ili nešto što nije bilo samo on. Ni na tom brodu nije se mogla započeti prava pravcata opsada. Neprijatelj je bio u kući.

Na to je morao da posumnja one iste noći kada se zbio njegov kartografski zagrljaj. Pošto se osvestio, osetio je žeđ, vrč je bio prazan i pošao je u potragu za bačvom s vodom. One koje je postavio da prikupi kišnicu bile su preteške, no u ostavi ih je bilo manjih. Odjuri tamo, dohvati prvu koja mu se nađe pri ruci - razmišljajući kasnije, priznade da je i previše bila pri ruci, - i, kada se ponovo nađe u kabini, položi je na sto i stade da pije sa slavine.

Nije bila voda i on, kašljući, shvati da je u burencetu nekakav alkohol. Nije umeo da kaže kakav, ali kao valjani domaćin mogao je reći da vino nije. Primetio je da piće nije neprijatnog ukusa, pa navali na njega s iznenadnom razdraganošću. Ne pade mu na um da će, ako su svi burići u ostavi bili ovakvi, morati da se zabrine za svoje zalihe pijaće vode. Niti se upita kako to da je druge večeri svoga boravka na brodu pio iz prvog burenceta i da je ono bilo puno slatke vode. Tek kasnije se uveri da je Neko, nakon toga, postavio taj podmukli dar tako se on prvo njega maši. Neko ko je želeo da on bude u pijanom stanju kako bi ga držao u vlasti. No ako je ovo bio plan, Roberto se uklopi s previše ushićenja. Ne verujem da je popio bog zna koliko, ali za katekumena poput njega, samo nekoliko čaša bilo je i suviše.

Iz čitave priče koja sledi zaključuje se da je sva zbivanja koja su usledila Roberto proživljavao u izmenjenom stanju, i da će tako biti i svih narednih dana.

Kao što dolikuje pijanima, on utonu u san, ali mučen još strašnijom žeđu. U tom zdrozdanom snu vraćala mu se u sećanje jedna od poslednjih slika Kazalea. Pre no što je krenuo na put, otišao je da se pozdravi s ocem Emanuelom i zatekao ga gde rastavlja i pohranjuje u škrinje svoju poetsku mašinu, jer se vraćao u Torino. Međutim, nakon što je ostavio oca Emanuela, naleteo je na kare na koje su Španci i carski vojnici slagali delove svojih opsadnih mašina.

I upravo su ti nazubljeni točkovi ispunjavali njegov san: slušao je škripu zasunaka, grebanje šarki, behu to zvuci koje ovoga puta nije mogao da proizvede vetar, budući da je more bilo mirno poput ulja. Ozlovoljen, poput onih koji po buđenju sanjaju da sanjaju, naterao je sebe da otvori oči, još uvek je čuo taj zvuk koji je dopirao ili iz potpalublja ili iz utrobe broda.

Pridigavši se, osećao je strahovit bol u glavi. U želji da ga otkloni, ništa mu bolje ne pade na pamet no da se iznova primi burenceta, a kada se od njega odvoji, osećao se još gore nego ranije. Dohvati oružje, promašujući nekoliko puta dok je zadevao nož za pas, pa siđe teturajući se.

Ispod njega, to je već znao, bilo je rudo kormila. Spusti se još niže, do kraja stepenica: ako nameri ka pramcu, ući će pravo u gradinu. U pravcu krme postojala su jedna zatvorena vrata, koja još uvek nije provalio. Odatle je sada dopiralo, veoma glasno, umnoženo i neujednačeno kuckanje, kao kakvo utrkivanje raznih ritmova među kojim je mogao da prepozna čas tik-tak čas tok-tak ili tak-tik, no sve zajedno zvučalo je poput jednog tikatakete-tok-takatikete-tik. Kao da se iza tih vrata roji čitava legija osa i stršljenova, i kao da svi pomahnitalo lete različitim putanjama, udarajući o zidove i sudarajući se uzajamno. Tako da ga obuze strah da otvori, plašeći se da na njega ne nasrnu pobesneli atomi iz te košnice.

Nakon podužeg kolebanja, reši se. Prihvati kundak svoje fitiljače, razvali katanac i uđe.

Spremište se napajalo svetlošću kroz onu drugu topnicu, i u njemu su našli utočište časovnici.

Časovnici. Vodeni, peščani, sunčanici nemarno oslonjeni uza zidove, ali pre svega mehanički časovnici postavljeni na svakojakim policama i komodama, časovnici koje pokreće tromo spuštanje tegova i protiv-tegova, ili točkići koji zagrizaju druge točkiće, a ovi opet neke treće, sve do onog poslednjeg koji zariva svoje zubiće u dve lopatice nejednake veličine na jednoj uspravnoj pritki, poterujući je da pravi dva polukruga u suprotnim pravcima, tako da ona u tom svom nedostojnom vrckanju pomera poput šetalice jednu položenu prečku vezanu na gornjem kraju; časovnici sa oprugom gde nažljebljeni paraboloid razmotava lanac, kojeg pak jedno burence povlači svojim okretanjem u krug, osvajajući ga kariku po kariku.

Neki od ovih časovnika skrivali su svoje mehanizme pod plaštom zarđalih ukrasa i rastočenih duboreza, prikazujući samo tromo kretanje svojih kazaljki; no najveći broj otkrivao je svoju škrgutavu gvožđuriju, podsećajući na one plesove Smrti u kojima su jedina živa stvar iskeženi skeleti što vitlaju srpom Vremena.

Sve ove naprave bile su u pokretu, najveće klepsidre koje su još uvek mumale pesak, one najmanje, čiji je donji deo bio već gotovo pun, a sve ostalo bilo je samo škriputanje zubima, astmatično žvaketanje.

Onome ko ulazi po prvi put moralo je izgledati kao da se to prostranstvo od časovnika širi u beskraj: udno sobička visilo je platno koje je predstavljalo čitav niz odaja

ispunjenih raznim časovnicima. Ali čak i da se čovek otrgne toj čaroliji i da uzme u obzir samo, da tako kažem, časovnike od krvi i mesa, imao bi nad čim da se zamisli.

Može izgledati neverovatno - vama, koji s otklonom čitate o ovom zbivanju - ali ako jedan brodolomnik, u magličastim isparenjima rakije i na nekom napuštenom brodu, pronađe sto časovnika koji gotovo jednoglasno raspredaju priču o njegovom beskonačnom vremenu, on najpre pomisli na priču umesto na njenog tvorca. Upravo je tako činio i Roberto, ispitujući te igračke za oticanje vremena, razonode za njegovu staračku mladost osuđenika na beskrajno dugo umiranje.

Grom iz vedra neba stiže kasnije, kako beleži Roberto, kada je, izranjajući iz tog košmara, osetio potrebu da svemu tome pronađe uzrok: ako su časovnici radili, neko je svakako morao da ih pokrene: čak i da je sve bilo zamišljeno tako da oni rade na duže vreme, da su bili pokrenuti pre njegovog dolaska, on bi ih čuo kada je prolazio pored tih vrata.

Da je to bio samo jedan mehanizam, mogao bi da pomisli da je bio podešen da radi i da je dovoljno samo da ga neko dodirom pokrene; taj dodir je izazvalo ljuljanje broda, ili je možda kroz topnice uletela kakva morska ptica i spustila se na neku polugu, na neku ručicu, stavljajući tako u pokret čitav niz mehaničkih kretnji. Zar katkad snažni vetar ne zanjiše zvona, zar se nije dešavalo da unazad odskoče kapci koji nisu bili gurnuti napred, sasvim do kraja?

Ali jedna ptica ne može jednim jedinim dodirom da pokrene desetine časovnika. Ne. To da li je Ferante postojao ili nije bila je priča za sebe, ali Uljez je na ovom brodu bio prisutan.

Taj je ušao u spremište i pokrenuo njegove mehanizme. Zbog čega je to učinio bilo je prvo pitanje, ali manje hitno. Drugo je bilo gde se potom sklonio.

Morao je, dakle, da siđe u utrobu broda: Roberto je samom sebi govorio da sada to više ne može da izbegne, ali stalnim ponavljanjem svoje čvrste odluke, odlagao je njeno izvršenje. Shvati da nije pri punoj svesti, pope se na most da glavu ispljuska kišnicom, te nešto bistrije glave stade da razmišlja o Uljezu.

To nije mogao da bude neki divljak s Ostrva, ali ni preživeli mornar, koji bi sve učinio (napao ga usred bela dana, pokušao da ga ubije noću, tražio milost) osim što bi hranio piliće i pokretao samohode. Na

Dafni

se, dakle, skrivao neki miroljubiv i učen čovek, možda prebivalac kabine sa mapama. Stoga je on - ako postoji, a budući da je tu bio pre njega - Zakoniti Uljez. Ali ova lepa antiteza nije ublažila njegovu ljutitu uznemirenost.

Ako je Uljez bio Zakonit, zašto se skrivao? Iz straha od nezakonitog Roberta? A ako se skrivao, zašto je otkrivao svoje prisustvo priređujući mu onaj časovnički koncert? Možda je bio čovek izopačenog uma koji je, strahujući od njega i nemajući snage da se sa njim suoči, želeo da ga uništi tako što će ga odvesti u ludilo? Ali zbog čega je to radio kad bi, budući i sam brodolomnik na ovom veštačkom ostrvu, iz saveza sa sapatnikom u nevolji mogao da izvuče jedino korist? Možda je

Dafne

, reče Roberto sebi, skrivala još neke tajne koje Onaj nikome nije želeo da otkrije.

Zlato, biće, i dijamante, i bezmerno bogatstvo Nepoznate Zemlje, ili Solomonovih Ostrva o kojima mu je govorio Kolber...

I upravo dok je razmišljao o Solomonovim ostrvima, Roberta prostreli svojevrsno otkrovenje. Pa naravno, časovnici! Šta rade toliki časovnici na brodu koji plovi morima gde se jutro i veče određuju prema sunčevom putu i gde ništa drugo nije ni potrebno znati? Uljez je stigao do ovog dalekog uporednika jer je i on, kao i doktor Bird, tražio

el Punto Fijo

!

Nesumnjivo je bilo tako. Zbog neverovatnog sticaja okolnosti Roberto se sada, krenuvši iz Holandije da bi kao Kardinalova uhoda pratio tajne poduhvate nekog Engleza, bezmalo slepog putnika na jednom holandskom brodu, u potrazi za

punto fijo

, nalazio na brodu (holandskom) koji je pripadao nekom Drugom, iz ko zna koje zemlje, namernom da otkrije tu istu tajnu.

16.

Rasprava o Simpatetičkom prahu

Kako se upleo u ovu zamrsicu?

Roberto ostavlja jedva primetan trag o tome koliko je godina proteklo između njegovog povratka u Grivu i stupanja u parisko društvo. Iz škrtih naveštaja naslućuje se da je ostao uz majku sve dok nije napunio dvadeset leta, razmatrajući preko volje sa upraviteljima imanja pitanja setve i žetve. Čim njegova majka otide za svojim mužem u grob, Roberto otkri da mu je čitav taj svet tuđ. Biće da je upravo tada poverio imanje nekom rođaku, obezbeđujući sebi valjani prihod, i krenuo u obilazak sveta.

Održavao je prepisku sa nekim ljudima koje je upoznao u Kazaleu, što ga je potaklo da proširi svoja poznanstva. Ne znam kako je dospeo u Eks-an-Provans, no tamo je nesumnjivo bio, budući da se sa zahvalnošću seća te dve godine provedene u kući jednog tamošnjeg plemića, upućenog u sve nauke, sa velikom bibliotekom krcatom ne samo knjigama već i umetničkim predmetima, antičkim kipovima i prepariranim životinjama. I mora da je kod svog domaćina iz Eksa upoznao onog uučitelja koga uvek navodi sa privrženim poštovanjem kao Kanonika iz Dinja, a katkada i kao

doux pretre

. I upravo je sa njegovim preporukama u džepu, jednoga dana, ne zna se tačno kada, napokon kročio u Pariz.

Ovde je netom stupio u vezu sa Kanonikovim prijateljima te mu bi dopušten pristup jednom od najuvaženijih mesta u gradu. Pominje često kabinet braće Dipi i seća ga se kao mesta gde se njegov duh, u dodiru s učenim ljudima, svakog popodneva sve više raskriljavao. Ali vidim da pominje i neke druge salone koje je tih godina posećivao, prepune zbirki medalja, bodeža iz Turske, kamenčića ahata, matematičkih retkosti, školjki iz Indije...

Na kakvom se raskršću obreo u veselom aprilu (ili možda maju) svoga doba, kazuju nam česti navodi učenja koja nama izgledaju kao da su u neskladu. Dane je provodio učeći od Kanonika kako se može razumeti jedan svet sačinjen od atoma, po Epikurovom učenju, a opet uz volju i podršku Božijeg proviđenja; ali, ponukan tom istom ljubavlju prema Epikuru, večeri je provodio s prijateljima koji su se smatrali epikurejcima i znali da preokrenu razgovore o večnosti sveta u pohode lepim damama sumnjivih vrlina.

Često pominje družinu bezbrižnih prijatelja kojima u njihovoj dvadesetoj nije bilo nepoznato ono čime bi se drugi podičili da znaju u pedesetoj, Liniera, Šapela, Dasusija, mudraca i pesnika, koji je šetao s leutom preko ramena, Poklena, koji je prevodio Lukrecija, a sanjao da postane pisac šaljivih komedija, Erkila Savinijena koji se junački borio u opsadi Arasa, sastavljao ljubavne objave za maštovite ljubavnike i pokazivao nežnu naklonost prema mladoj gospodi plemićima, hvaleći se da je tome blagodareći zaradio italijansku bolest; no u isto vreme rugao se jednom sadrugu u bančenju "

qui se plasoit a l'amour des masles

", i govorio je, šaljivdžija, da mu treba oprostiti na sramežljivosti, zbog koje uvek završi krijući se iza leđa svojih prijatelja.

Osetiv da je primljen u društvo ljudi krepkog duha, polako se prometao - ako ne u mudraca - a ono u potcenjivača neznanja koje je prepoznavao kako u plemićima s dvora, tako i u nekim novim bogatašima koji su se šepurili svojim praznim škrinjama uvijenim u Levantski safijan, s imenima najboljih majstora zlatotiskom utisnutim na poleđini.

Sve u svemu, Roberto je kročio u krug onih

honnetes gens

koji su, premda nisu bili potomci plemstva po krvi već

noblesse de robe

, činili svu pamet tadašnjeg sveta. Ali bio je mlad, žudeo za novim iskustvima i, uprkos svojih obrazovnih poseta i razuzdanih hajki, nije ostao neosetljiv na draži plemstva.

Dugo se, šetajući svečeri ulicom Sen-Toma-du-Luvr, izvana divio palati Rambuje, njenom prelepom pročelju ukrašenom vencima, frizovima, arhitravima i stubovima, u veseloj igri crvene opeke, belog kamena i tamnog škriljca.

Posmatrao je osvetljene prozore, gledao kako ulaze gosti, maštao o nadaleko poznatoj lepoti unutrašnjeg vrta, zamišljao odaje tog malog dvora kojeg je uznosio čitav Pariz, a koji je stvorila jedna žena istančanog ukusa, držeći da onom drugom dvoru nedostaje prefinjenost, budući da je potčinjen hirovitosti jednog kralja koji nije sposoban da ceni istančanost duha.

Na kraju je Roberto pretpostavio da će kao cisalpinac verovatno uživati kakvo-takvo poverenje u kući jedne gospođe, po majci Rimljanke, od roda drevnijeg i od samog Rima, koji seže do jedne porodice iz Alba Longe. Ne beše slučajno što je, ima tome petnaestak godina, počasni gost ove kuće, vitez Marino, ukazao Francuzima na staze nove poezije, nameran da zaseni veštinu starih pesnika.

Uspeo je da izdejstvuje da bude primljen u taj hram otmenosti i pameti, plemenite gospode i

precieuses

(kako se tada govorilo), učenjaka koji ne cepidlače, udvarača koji nisu razuzdani, veseljaka koji nisu prosti, čistunaca koji nisu smešni. Roberto se u tom okruženju osećao pristalo: činilo mu se da mu je dopušteno da udiše vazduh velikog grada i dvora, a da se pri tom ne mora nužno povinovati svim onim poukama o smotrenosti koje mu u Kazaleu beše predočio gospodin De Salasar. Od njega niko nije zahtevao da se prilagođava željama nekog moćnika, već da istakne svoju osebujnost. Niti ga je iko terao da se pretvara, već da se ogleda - držeći se, doduše, izvesnih pravila dobrog ukusa - sa boljima od sebe. Od njega se nije tražilo da se dodvorava, već da bude odvažan, da prikaže svoje vrednosti u lepom i učtivom razgovoru i da s lakoćom ume da izgovori duboke misli... Nije se osećao poput sluge, već poput kakvog dvobojnika, od koga se traži smelost, ali ona duhovna.

Polako je učio kako da umakne izveštačenosti, da u svemu koristi sposobnost da prikrije umešnost i trud, tako da sve ono što čini i izgovara deluje poput prirodnog dara, trudeći se da vrhunski ovlada onim što su u Italiji nazivali nehajnom neusiljenošću, a u Hispaniji

despejo

.

Sviknut na odaje u Grivi, prožete mirisom lavande, Roberto se sada, kročivši u Artenisin dom, kretao kroz kabinete u kojima je neprestano provejavao miomiris bezbrojnih korbeja s cvećem, kao da vlada večno proleće. Onih nekoliko plemićkih domova koje je video, činile su odaje lišene prostranosti blagodareći središnjem stepeništu; kod Artenis, stepenište je bilo smešteno u jedan ugao u dnu dvora, dok je ostatak prostora predstavljao čitav niz dvorana i kabineta, s visokim vratima i prozorima, jedan drugom sučelice: odaje nisu bile dosadno crvene, ili nalik štavljenoj koži, već različitih boja, a Markizina Plava Odaja imala je na zidovima tkaninu u toj boji, ukrašenu zlatom i srebrom.

Artenis je primala prijatelje ležeći u svojoj odaji, među paravanima i debelim draperijama kako bi goste zaštitila od hladnoće: ona nije mogla da podnese ni svetlost sunca ni žar mangala sa žeravom. Plamen i danja svetlost zagrevali su joj krv u žilama i gasili čula. Jedared su jedan takav mangal zaboravili ispod njene postelje, te je dobila crveni vetar. Imala je nešto zajedničko s onim cvetovima koji, da bi sačuvali svoju svežinu, ne traže ni stalnu svetlost ni stalnu sen, i traže od baštovana da im obezbede posebno godišnje doba. Obavijena senkom, Artenis je primala u postelji, nogu ušuškanih u vreći od medveđe kože, a glavu je umotavala tolikim noćnim kapicama da je s puno duha govorila kako ogluvi oko Miholjdana, a onda joj se sluh vrati tek za Uskrs.

Pa ipak, mada ne beše u cvetu mladosti, ova gostoljubiva Dama bila je pravo oličenje ljupkosti, stamena i divnog stasa, prekrasnih crta lica. Nije se mogao opisati sjaj njenih očiju, koji nije budio nedolične misli, već je nadahnjivao ljubav prožetu zebnjom, donoseći pročišćenje srcima koja je zapalila.

U tim dvoranama Dama je nenametljivo vodila razgovore o prijateljstvu ili o ljubavi, da bi se istom lakoćom doticala i pitanja ćudoređa, politike, filosofije. Roberto je otkrivao vrline suprotnog pola u njihovim najprozračnijim izrazima, obožavajući izdaleka te nedostupne princeze, lepu Madmoazel Pole zvanu "la lionne" zbog njene smele grive, kao i dame koje su umele da pridodaju lepoti i onaj duh koji su starostavne Akademije priznavale samo muškarcima.

Nakon nekoliko godina takve škole, beše spreman za susret sa Gospom.

Prvi put je spazi jedne večeri kada mu se prikaza u crnim haljinama, pod koprenama, kao kakva sramežljiva Luna koja se krije iza satenskih oblaka.

Le bruit

, ova jedina forma koja u pariskom društvu zauzima mesto istine, snabde ga oprečnim pričama o njoj, da je patila usled okrutnog udovištva, ali ne zbog muža već zbog ljubavnika, i da se razmetala tim gubitkom kako bi potkrepila svoju neprikosnovenost nad izgubljenim dobrom. Neko mu je došapnuo da ona skriva lice zato što je prelepa Egipćanka, prispela iz Moreje.

Kakva god bila istina, beše dovoljno tek lelujanje njene haljine, šuštavi odjek njenih koraka, tajnovitost njenog skrivenog lica, i Robertovo joj srce pripade. Napajao se svetlošću te blistave tmine, zamišljao je kao praskozornu pticu noći, podrhtavao od čudestva od kojeg se svetlost prometala u senku, a mrak u blještavilo, mastilo u mleko, ebonos u slonovaču. Oniks je žmirkao u njenoj kosi, lagana tkanina koja je skrivajući otkrivala obrise njenog lica i njenog tela, imala je onu istu srebroliku treperavost svojstvenu zvezdama.

Ali iznenada, te iste večeri prvog susreta, koprena je na trenutak skliznula s čela i on je ispod tog mesečevog srpa mogao da nasluti blistavi bezdan njenih očiju. Dva zaljubljena srca koja se gledaju govore daleko više no što bi u jednom danu rekli svi jezici ove vaseljene - nadao se Roberto, uveren da ga je ona pogledala, i da ga je, pogledavši ga, i videla. I, kada je stigao kući, pisao joj je.
2014-07-19 18:44
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • © sanaalar.ru
    Образовательные документы для студентов.