.RU
Карта сайта

РАЗВЕЈАНЕ ВАТРЕ - Антологија српске књижевности је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског...

РАЗВЕЈАНЕ ВАТРЕ



Кроз векове дуге пале се и трну

Ватре лудске моћи, вере и сазнања,

На њима се греје Ум пун покајања,

И, застрашен, њима ноћ разгрће црну.

И ватре се гасе тихо или с праском

И нове се дижу кô химна раздања

А сав стари блесак у пепелу сања,

Разочаран таштом гордошћу и ласком.

Мисао умрлу прах незнања заспе,

Али авет њена, подсмехом презрења,

Срами охол идол младих поколења,

Што чезне да стару лаж из себе распе.

То је вечно иста прича исте патње:

Обучен у исти облак искушења,

Звездар тражи жудно изворе спасења,

И клоне и чека дан смрти и пратње.

Умрла је слава херојства и скаске,

А спомен немоћи, Молох свих времена,

Ждере нове жртве, којима је цена

Обешчашћен ловор и клик глупе праске.

Бог истине само пепелиштем лута,

Где мисао људска смрвљена се згара;

Он је увек ту, кад гробље се отвара

И просипа сузе од кута до кута.

Он, гробар џиновских угаслих ватара.

(1912)

ХЕРОСТРАТИ



Умрло је време покопало барде,

У разритом врту нестало је стаза,

Спавају хероји, труну алебарде,

А с магленог врха крупан снег се силаза.

И све ми се чини: то смо негда чули,

И чекамо дан да златне кише пљусну;

Само нема Прошлост своју децу хули,

Док Будућност празна тутњи као у сну.

Уморно је сунце стварања и нада,

А дубока поноћ гробнице расклапа,

Прошлих дана крај нас тече маскарада,

Где Ум, трошни старац, Сумњом се поштапа.

Сва та прошлост свој је одиграла танац:

Вратити се неће. Ми, синови њени,

На путањи блатној непознат смо странац,

Наш хор слаб је њине трубље да замени.

Страх нас је од сунца, ноћ нас ужасава,

А Молох зажарен целу вољу гута.

Куда из тамнице са седморо брава?

Куда, док нас Минос у ланце не спута?

Изнад наших глава леден ветар брише;

Залуд наша длета и напори дуги:

Ни рушити ништа ми немамо више,

и храмове већ су порушили други.

Плачемо кад поноћ пред очи нам навре,

Стид нас да без венца мремо у осами,

И дижемо с муком горостасне лавре,

Да бисмо их свесно сагорели сами.

О, докле ће тако иронија мозга

Лутати и мрети попут снежна прама!

Лозама је нашим саломљена розга,

У буктињи нашој нестало је плама:

Херострати ми смо без факље, без храма.

(1912)

ПОД ЛЕТЊИМ СУНЦЕМ



Како опојно мирише липа

И тихе ноћне сени мру,

Док црвен бакар зраке сипа

И тешко дише влат у сну.

Дубоко, немо жеље мру.

Груди су тако песме пуне,

Да жудно желе суза сласт.

А зреле воље бију струне,

И шушњем чезне столет храст:

Господњих суза жели сласт.

Све зажарено сише, срче

Расточенога сунца туч,

А грех у сенци нарда хрче

И загашени среће луч

Мре, док га сунца мије туч.

Заспала срећа тешко спава,

А над њом жуди јасмин снен,

Лицем јој бол се разиграва

И страшћу дише зрели клен.

Похотно шуми јасмин снен.

Кад пожар који снагом доји

Пепелом заспе звезда прах,

Срећа ће химну да запоји

Просуће венце ружа Бах,

Грунуће снаге вулкан плах.

(1912)

ЗЕМЉА ОЛУЈЕ



''Не додируј ме!''

Мачеви дачки, секире Јапода,

Легије римске и хорде Татара,

Или витези с византијских вода,

Крвавили су ова поља стара.
И питом народ кад је пао на њих

Збратимио је орлове и челик;

Ту, где је мржња Већих против Мањих,

Сировом душом постао је велик.

Вековима се врх лешева клало

А земља, старог господарства сита,

Све ново жели, да, када би пало

И њему мачем опело очита.

С позорја борци тонуше кô сени,

А земља им је жедно мозак пила,

Крвљу су текли сви потоци њени

И дражила их Власт и дрска Сила.

И тако вечно ове исте стопе,

Крв нова сити. О, земљо олује,

Мрко ти чело страшне капи шкропе

И чудне химне изнад тебе хује!

Заразно твоји миришу олтари:

Ту век врх века у стенама спава.

Ево су дошли стари господари.

Јеси ли сита крви што спасава?

Ти ћутиш. Ветар кости развејава.

(1912)

ВЕРА



Тада дохвати се очију њихових говорећи: По вери Вашој нека вам буде. — И отворише им се очи.

(Матеј IX, 29, 30)

Глас је Господњи над водом. Бог славе грми.

(Псалам 29, ст. 3)

Благо народу који зна трубну поклич.

(Псалам 89, сг. 15)

Господе, да ли чујеш горде трубе?

Видиш ли Веру што гробљима гази

И химну кличе у снегу и влази,

Док сенке сумње видике јој рубе?

Видиш ли чете што не знају стати,

Што, онемеле, у сутону свести,

Сен снаге скупив у челичне пести,

Стег у крв боду, где се очај јати?

О, пошли муње!... Но за сенку славе

Они ће дати отупела чула

И мрети свесно крај дедовских кула,

Да. Пошљи клетве и безверје страве.

Јер претимо ти, о Боже богова,

Што смехом плаћаш млаз крви херојске.

И тебе ове смрвиле би војске,

У врлетима Маркових домова!

...Како си поштен, ти, згажени крине!

Речи су твоје од псалма гордије,

Очи су твоје од славе гордије.

Како си велик, ти незнани сине,

Пред чијом руком падају ордије!

(1912)

DEUS DEORUM



Порђалих уста, повијена чела

Певаш смртну песму гробљем фараона

Или пишеш, док се врти тарантела,

Пропаст изнад врата блудног Бабилона.

Хордама хероја где тисуће мреше

Крстарила ти си врх калпака тучних,

Да с крвавим сунцем питаш: Чему беше

Сав тај тутањ бакра и воњ рана мучних?

У ложници дворској твој се чуо шапат,

Врх библиотеке Афричкога Града,

И у Пантеону твојих руку тапат

Беше пљесак мрежи паукова рада:

Мирно ти си тако калпаке и списе,

Механе, бродовље, хетере и ловор

Засипала прахом покајничке мисе,

Где пауков застор векова је говор.

О, и Белом Краљу у дан смртне језе

Пљунула си главу. И тад, с пуно крви,

Твој смех је у сваком стиху марсељезе

Пратио сву хучну гомилу што мрви.

И још увек луташ врх људских изума,

Врх гранитних кула и мостова надних;

Чујем те у хуци пуног градског шума

И низ видим зуба великих и гадних.

А кад поноћ смири улице и дворце,

Ти, згрчена, чуваш пуст и мрачан форум,

Идоле скрнавиш, пљујеш мртве борце,

Ти, Вечита Сумња, ти Deuѕ deorum.

И у својој соби видим те сву голу,

Седиш изнад Сата и бројиш минуте,

Сенка твоја игра преда мном на столу,

Где читаве 'рпе почетака ћуте.

А кад моја рука крадом перо такне,

Твој осетим стисак, задршћем без јава,

Цео зид се један кô завеса смакне

И ја видим само ред смрвљених лава.

Крај њих леже књиге, папируси трули,

И гомила мозга што већ продре свуда,

Ловори што нису звуке среће чули:

Мрави растурени стазом што кривуда.

Тад, запахнут Тобом, ја се питам: Куда?

(1912)

КОРАЧА ДУГИ НИЗ МРТВАЦА

СВАКИДАШЊА ПЕСМА



Дани, како тутњи ваш џиновски хук!

Ко распукло звоно плачу зоре ваше,

Кô на пиру смрти разлупане чаше,

Како пун је страве прошлих ноћи мук!

Дани, уставите свој демонски трк!

Младост неће доћи више с венцем ружа,

Гробар брзо блатна затегнуће ужа

И кô предзнак пашће лист свео и мрк.

Сунце мучно бије кроз облака слој,

Развејава бура расцветани бадем,

А ја залуд мирис, залуд сунца крадем,

Јер јулских је дана све то мањи број.

О, не даље, дани. Нека Кронос стар

Дâ ми вечно Данас, да ме сунцем доји,

С ветром нек Лепота ''Еое!'' запоји:

Још хоћу да срчем испечени нар.

(1913)

СТРАХ



Ви, што Визант тресли сте пун силе,

Копљем дворско пробијали кубе,

Чијих коња копите су риле

Црвен мрамор и бронзане стубе,

Што јесење кад вас засу иње

Тражили сте манастирска бдења?

Нашто тамјан, смирне магле сиње?

Место пира, кипарис и вења!

О, што нисте с трубама и хордом

Химне звонке просторима вили,

Крвили се са татарском ћордом

Из лубања празних вино пили?

Зашто нисте јесен дана стрли

Бисер пићем из змијскога пакла

Кап последњу срчући, док грли

Врат вам она што нас с неба смакла?

О, тада бих певао вам химне,

Јер бих знао да су моји преци

Из биљура, не из чаше лимне,

Пили живот и мрели у звеци!

Мене плаши ваша црна риза

И велика манастирска бдења:

И потомку можда нога клиза

Можда и он тражиће спасења

Испод грања чемпреса и вења.

(1913)

СЕВЕРНИ БОГОВИ



Дошли су млади са северних гора

С мирисом снега и јелова иња

И вером туге и облачних зора.

И у раскоши јужнога растиња

Кô ведре цуре Палестине, они

Пили су пожар и небеса сиња,

Секиром рили земљу што се рони,

А тужном песмом плели венац снова.

И док пољима њихов кикот звони,

У њином оку блиста мир гробова

И протежу се, кô сенке јаблана,

Ликови хладних северних богова.

И бише деца Светом Речју збрана.

Синови Моћи костима су крили

Дедовском крвљу поља покопана.

И охоло су стег живота вили,

- А увек тужне, тужне плели звуке

И часно мрели у Беди и Сили.

И стрпљиво су сносили пауке,

Што пили су им крв боговског жара

И Богу Себе пружали су руке.

И, осамљени, крај својих ватара

Вере су нашли у песмама снова.

И сад у оку њином се одмара

Сен давно мртвих северних богова.

(1913)

ЈЕСЕН НА ВАРДАРУ



Уморно клизиш кроз поља голема

Мрк, кô да слава рику ти помела;

Твој лом кроз кланце, пун даха с опела,

Звони кô одјек напукнута шлема.

Јер с поља твојих крв још није спрана,

Кости синова по дну ти се ломе,

Кô привид видиш војске које громе:

Још памтиш јаук после свежих рана.

Кô уздрхтало лишће тобом круже

Сени дедова са часним путиром,

Док око тебе јесен веје миром

И са падина свежа гробља туже.

И док гробове прва јесен кади,

Јаблани шуме, дудови и смокве,

Као да виде још крваве локве,

Значајним шумом што у срца сади

Свечану збиљу. А под њом сазрева

Вера и понос. Но свемоћ не трубе.

Славе пут што га Вечни Закон дубе

И грме рођај сахрањених днева,

Кад расклапа се гробница царева.

(1913)

ХИМНА ПОКОЛЕЊА



1. ВАСКРС

Свуд јесен мрка разапела нити,

Камење плаче и прозебле гране,

А Покољење Суза болом кити

Гробове своје још непокајане.

Те сузе беху смоласте и вруће,

Сузе џинова које Господ укле,

Пред којима су звезде среће стукле,

А сумњом прано ишчезло чезнуће.

А на дну мора плачна очајања

Замрзла Вера, снегом покривена,

Проклињала је јесења времена.

И једне ноћи чу се дух Познања.

Под облацима у магли и праху

Заблесну пожар, и с кркљањем бљуну

Васкрсла снага и бесвесно груну —

Јер у тој страви векови се клаху.

И урлало је, кркљало и врило

И у лавовским канџама се мрело,

У реци мозга стварало се дело

И причешће се из лубања пило...

И Поколење Крви тад се роди.

Кô Бог ватрени смрт из себе шину,

Бокоре крина низ падине рину

И груну пољем што у бесмрт води.

Поколење се Крви тада роди.

2. ПОХОД

Преко језера, равница и стења

С китама ружа, гранчицама врења,

У трку јуре синови Рашана,

Победу кличу деца раздрагана.

Кршни и млади и ведри и смели

У час, кад пехар отрова се прели,

У блеску,

Треску,

Звеци,

Сеци

Са звизгом, смело

Венчаше чело врело

Ловором узабраним

По литицама;

По косама враним,

По витицама,

Балканске тискаше цветове,

Што браше,

Кад гацаху сметове.

Сташе

Гордо на врхове снега пуне,

Оклен кô вијор груне

Пожар за четом која наступа

И у крвавом се зноју купа.

О, како јуре, стижу,

Стегове дижу,

Вију,

Рију,

Крв се пенуша,

Груша,

Комеша.

Леш до леша.

Циктај стреса

Сложене 'рпе меса.

Трубе трубе,

Оштрице телеса рубе

И снаге грубе

У месо рију зубе.

Тисуће људи,

Тисуће груди,

Тисућ мишица,

Тисућ зеница —

Све мре и гасне

У славу славе часне.

З. РАЗМАХ

Прште небеса, јаучу кланци,

Тутне долине, звоне пропланци,

А деца буде Прошлост што спава

И ломе,

Громе,

Док ветар звижди, смет завејава.

И ненасити, гвоздена кова,

Небеса траже нова и нова.

Албанске стене ледом посуте

Дршћу и слуте...

И урла пустош буђена из сна

И цикће поноћ погледа рисна,

А разјарена Деца Дана

Стижу кроз пустош, где се сурвава,

Где се од ноћи дан ужасава,

На плави, цветни кут Јадрана.

Гацају горде чете, које

Преко језера стегове носе,

Тутње поносне легије што се

По голетима фијучним роје.

И пију жудно дах мора сиња

И, осенчени пламеном славе,

С косама пуним сна и иња

Кланце и мора здраве!

И нагле, сижу и ветре грле

И кличу силни клик победа,

Бизанту хрле

Синови славни славних прадеда.

Проричу ужас њихове трубе,

Где црноменске вих'ре љубе.

Марички ветар главе коси,

А смет колоне завејава,

Челичне зиде мозак роси,

А сам Вукашин васкрсава...

Проломи зиде,

Пркосни месец с мунаре скиде.

И са свих страна судбом гоњен,

Као челична рука стиснута,

Кô с неба грумен звезда сроњен,

Мој народ дахће, дршће, стреми

И дивљим оком бесно лута.

Неми.

Слуктању предан

Он чека гневно удар један,

да плане...

И плану, прасну.

Закрвавише се старе ране.

Ја видим дивљу, страсну

Крв прадедова. Пени, хуче,

Чека, да као лава шине,

да њом се муње пакла сруче

И, шинув, сунце с небеса скине.

да сунце отме поносна, хола,

Хрхтава снага хита, хита,

Славом се пита —

У неврат гони победна кола.

4. СПОМЕН

Велбужд! Дан славе, дан царског крштења,

Кад први ловор свест Будућег опи

И паде сребрн усклик Провиђења

И лину царска крв да жезло шкропи.

...Под врућим сунцем вриштај коња глуши,

Топот се ломи о надне челенке,

Млаз младог сока искра и пенуши,

А челом мутне навлаче се сенке.

А кад се поноћ низ падине просу,

У сенци вења један цар Балкана,

Растурив своју позлаћену косу,

Одмарао се од ноћи и дана.

Још неусахла крв копни и воња,

Свежи мртваци ћувиком се јате;

Краљевић седа на крвава коња

И кличу трубе, да му размах прате.

Ограшја ћуте. Тајац пољем гази.

Белбужд! Чујеш ли, то се мртви буде,

Челичном речи да славе и суде?...

А Поколење Сунца с гора слази.

5. ФАНФАРЕ

Ужежите нам луча светлост пуну,

Фанфаре златне славу нека груну,

И дајте палу царску круну!

Ископајте је из гробова, да се

Заблиста сјајем уз јеку фанфара,

Патријарх седи нек обнови часе,

Кад небо славе вратнице отвара.

И, с пуно сунца,

Нек спровод крене преко царска моста.

Ево ти, Граде, старога бегунца,

Ево ти славе — жељенога госта.

Дочекујте нас, челични јунаци,

Дочекујте нас, невесте скрхане,

Старице, пред нас венце ружа баци,

Да каде ране деце изабране.

Бацајте пред нас венце сунцокрета,

Кличите пород што за славом плови,

Кличите бајке, понос младих чета!

Господе, нове нараштаје зови,

Победу кличи, пој и благослови!

6. ГРОБОВИ

Корача дуги низ мртваца

И месец свеже хумке мије

И дуге сенке јаблан баца

И вечне наде тајац крије.

То мајке палу младост траже,

Мишице жељне миловања;

Но лубања се венац слаже

И тужна врба вечност сања.

Вртови копне, блесак чили,

Јаучу плоче и дрвета,

Ограшјем пустим север цвили

И заборава бокор цвета.

(1913)

2014-07-19 18:44
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • © sanaalar.ru
    Образовательные документы для студентов.