.RU
Карта сайта

Антологија српске књижевности је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније




Антологија

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ


Антологија

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Војислав Ј. Илић

ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА


Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности Учитељског факултета Универзитета у Београду и компаније

Microsoft®



Није дозвољено комерцијално копирање и дистрибуирање овог издања дела. Носиоци пројекта не преузимају одговорност за могуће грешке.



Ово дигитално издање дозвољава уписивање коментара, додавање или брисање делова текста. Носиоци пројекта не одговарају за преправке и дистрибуцију измењених дела. Оригинално издање дела налази се на Веб сајту

www.ask.rs.



2009.



Антологија

СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Војислав Ј. Илић

ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Садржај

I 5



ШКОЛСКО ЗВОНЦЕ 6

СРПКИЊИЦА 7

РАЗГОВОР МАЛЕ СРБАДИЈЕ С ОТАЏБИНОМ 8

II 9



ВЕСНИК ПРОЛЕЋА 10

ПРОЛЕТЊА ЗОРА 12

ЦВЕТАК 13

МЛАДОСТ 14

У ПРОЛЕЋЕ 15

ПЕСМА 16

НА СТЕНИ 17

ГРМ 18

III 18



ВЕЧЕ 19

ЛАКУ НОЋ! 20

МОЛИТВА 21

МОЛИТВА 22

У НОЋИ 23

У ОСАМИ 24

ЗВЕЗДА 25

АНЂЕО МИРА 26

IV 26



ЛАСТАВИЦЕ 27

ЗАДОЦЊЕНИ ПУТНИК 28

ПОСЛЕДЊА РУЖА 29

У БЕРБИ 30

ЈЕСЕН 31

У ПОЗНУ ЈЕСЕН 32

СУМОРНИ ДАН 34

ПОСЛЕДЊИ ГОСТ 35

Т 36

V 37



ПРВИ СНЕГ 38

ЗИМСКО ЈУТРО 39

ЗИМСКА ИДИЛА 40

VI 43



НА ВАРДАРУ 44

ВЕКОВНИ СТРАЖАР 45

РОДОЉУБ 47

НА ГРОБУ ВОЈВОДЕ ДОЈЧИНА У СОЛУНУ 48

НА ПРОСЛАВУ КОСОВСКЕ ПЕТСТОГОДИШЊИЦЕ 50

МУРАТОВО ТУЛБЕ 52

ТУРСКА 53

VII 53



НА НОВУ ГОДИНУ 54

НА НОВУ ГОДИНУ 55

СРПЧИЋИМА НА НОВУ ГОДИНУ 56

VIII 58



НА ТИЧАРУ 59

ПЕЋИНА НА РУДНИКУ 61

ПРАВЕДНИК 65

СВЕТИ САВА 67

СВЕТИ САВА 69

IX 70



БРОДАР 71

ПОЖАРНИЧКА ПЕСМА 72

НА ДНУ РЕКЕ 74





ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

I



ШКОЛСКО ЗВОНЦЕ



Vећ се губи жарко лето,

И пролећа вене крас —

Јоште мало зиме ето,

Да поздрави мразом нас.

Вредне пчеле, миле тице,

Остављају цветни луг,

И лагане ластавице

На далеки беже југ.

Када стегну зимске студи,

И завеје први снег,

Школа нама заклон нуди,

Школа наша — наш је збег,

Нека лете тице лепе,

Куда љупко сунце сја,

Нас просвете зраци крепе,

Гониоци сваког зла.

Већ се губи жарко лето,

И пролећа вене крас —

Јоште мало зиме ето,

Да поздрави мразом нас.

Чуј! На школи разлеже се

Нашег звона мили глас,

К'о да вели: Скупљајте се,

Мајка школа зове вас!


СРПКИЊИЦА



— Sрпкињице селе, Српкињице млада,

Где си до сад била? Куда мислиш сада?

— У игри, у пољу провела сам лето,

Па весело сада у школу ме ето.

Ах, како је лепо, кад би мог'о знати,

Равним пољем ићи, шарно цвеће брати!

Мој најлепши венац што сам пољем брала,

Учитељу своме баш сам јутрос дала —

Тим најлепшим цвећем, као даром славе,

Да икону кити светитеља Саве.



РАЗГОВОР МАЛЕ СРБАДИЈЕ С ОТАЏБИНОМ



Oтаџбино, мајко моја,

И дедова мојих славни',

Докле стижу крила твоја

И питоме твоје равни?

Покажи им међе своје,

Твоје горе, реке твоје.

„Од Солуна до Будима

И где Тимок златни стиже,

И где шуми бистра Уна,

И Ловћен се небу диже —

То су моје кршне горе,

Куда Срби српски зборе”.

Отаџбино, мајко моја,

Што је тужно лице твоје?

Зашто храбра деца твоја

Сузом квасе лице своје?

Какав бол им мучи груди,

И дубоки уздах буди?

„Моја деца сузе лију,

Јер их душман мучи стари,

Душмански им крвцу пију:

Турци, Немци и Маџари,

Што слободан свуда није,

Зато Србин сузе лије”.

Отаџбино, мајко тужна,

Има л' кога у мом роду,

Да распали роба сужна,

На бој свети за слободу,

К'о у доба она стара,

Против Хуна и Авара?

„Прихватите луч слободе

Усред ове ропске таме;

А старији нек вас воде

Где гинути вала за ме:

Књига, то је луча твоја,

Србадијо, надо моја!”


II



ВЕСНИК ПРОЛЕЋА



Pод зрацима топлог сунца

Природа се из сна креће;

Са жубором бујни поток

У долине мирне слеће.

Само горе, на висини,

Још се беле пусте равни.

И гаврани с криком лете

У вечерњи сутон тавни.

Ал' крај реке, у долини,

Где травица ниче мека,

Топли ветрић пољуљује

Вито стабло кукурека.

После дуге, мрачне зиме,

К'о првенче младог цвећа,

Из влажне се земље диже

Први весник премалећа.

Још су голе тихе равни

И песма се још не хори,

Само смрека зелени се

У дубокој, тавној гори.

Ал' кад топли, благи ветрић

Са жаркога југа пирне,

И заблеје бели јањци

Кроз долине наше мирне;

Од мирисног благог јутра

Док се сунце још не смири

То ће цвеће брати деца,

Миле сеје и пастири.

И песма ће да се хори,

И фрулице слатка јека,

И косе ће да се вију

Под венцима кукурека.

ПРОЛЕТЊА ЗОРА



Nа истоку плавом рујна зора руди;

Дижите се, децо, дижите се, људи.

Устале су пчеле, подигло се цвеће,

Са далеких гора поветарац леће;

У мирису цвећа, у бисерној роси

Он вам свако здравље и весеље носи.

По пољима травним разлеже се јека,

Одјекује небо и гора далека.

И кроз тихе равни поточић кривуда,

А песме и свирке разлежу се свуда...

Од здравља и среће надимљу се груди,

Устаните, децо, рујна зора руди.

ЦВЕТАК



Jа видех цветак мали

У трави зеленој;

И истргнут' га хтедох

У жељи пламеној.

Ал' он се тужним гласом

Отпоче молити:

— Ах — брате, добри брале!

Немо ме ломити.

— Ја миром ваздух појим,

Миришем људима;

А онако би свео

На твојим грудима!

МЛАДОСТ



Rаскошног пролећа крас

Лептирак облеће мали

И пије медену сласт,

И, блажен, Господа хвали.

Он не зна за тешки јад,

И тражи мирисно цвеће —

Тако и живот млад

Весело с песмом се креће.

У ПРОЛЕЋЕ



Pремалеће кад засија,

Зазелени тавна гора,

Кад с пучине сињег мора

Благи ветрић заћарлија:

У те дане моја душа,

Као росом умивена,

Спокојније песме слуша

Болно слатких успомена —

А у сусрет зоре ране

Кличе песму нових жеља,

И том песмом слави дане

Васкрснућа и весеља.

ПЕСМА



[арен лептир шири крила

Кроз пролетњи свет,

Па их свија задовољно

Са цвета на цвет.

Кад помамни оркан душе

И помрачи дан —

У бокору рујних ружа

Он почива сан.

А кад сунце с нова сијне,

Замирише свет,

Он спокојно опет лети

Са цвета на цвет.

НА СТЕНИ



Zевсова пламена стрела на стену удари доле,

И стена на двоје пуче... Брујећи у току своме,

Водопад растресе гриву и обе раздвоји поле,

И бурни његов лет

Са горском студеном струјом у цветне потече равни,

У туђ, у далек свет.

У рано пролеће тако сурови горштак се вере,

Слушајућ' срдите вале, што храшће столетно ломе;

И смело, над понор нагнут, мајкину душицу бере;

И пева суморну песму о тужном растанку своме;

И чудни његов глас

у мени душу стреса, к'о лахор што стреса крилом

Зелени вити клас.

ГРМ



Mуњом опаљен грм на суром пропланку стоји,

К'о црн и мрачан див. И густе травице сплет

Горди му увија стас — и горски несташан лахор

Лелуја шарен цвет.

И зима дође већ; и својом студеном руком

Покида накит сав и гору обнажи сву,

Ал' многа зима још са хладним ветром ће доћи,

А он ће бити ту.



III



ВЕЧЕ



Rумене пруге већ шарају далеки запад,

Клонуо почива свет. Са мирних далеких поља

Уморни ратар с песмом журно се ноћишту спрема,

И само час по час зајечи шарена доља.

Од шкрипе точкова колских. Гонећи весела стада

Безбрижно пастир млад у звучне двојнице свира,

А његов космати пас, подвивши репину лено,

Корача упоред с њим. Копрена дубоког мира

Увија поља и равни. Румене пруге се гасе —

И бледи месечев зрак, светило небеских двора,

Кроз маглу диже се већ — и нема, дубока тама

Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора.

Све грли мир и сан. По кашто заурла само

Суседов стари пас, ил' позно дошавши с рада,

Испреже ратар плуг и стоку уморну поји,

И ђерам шкрипи све и вода жуборећ' пада.

ЛАКУ НОЋ!



Lаку ноћ, лаку ноћ!

Сунце тоне за планине,

И последњи трне зрак;

Кроз пољане и долине

Прикрада се црни мрак.

Свуд спокојство тихо влада,

Лахор шуми, роса пада,

Лаку ноћ!

К'о шуштање мирног мора

Кроз тишину бруји глас,

То анђео поврх гора

Тихо слази међу нас...

Лаку ноћ, лаку ноћ!

Док не сване зора плава,

Док не гране бели дан,

По пучини заборава

Нек нас води слатки сан. —

Мир је. Тихо, к'о уздаси,

Изумиру светли гласи...

Лаку ноћ!

МОЛИТВА



Kад за гору сунца зађе,

Кад утрне бели дан,

И све живо мира нађе,

Што га благи даје сан —

Тад молитва Богу лети,

И нову ми даје моћ:

Пошљи мени, Боже свети,

Слатки одмор, лаку ноћ!

МОЛИТВА



Kад јекну звона с црквице старе,

Тихано, бôно, кроз ноћни мрак,

А суво грање зашушти благо,

Љубећи први зоричин зрак —

Светиње пуна, душа ми леће

Тамо, где вечни борави Бог,

Па му се моли молитвом благом:

О, чувај, Боже, анђела мог!

Анђела оног, што блуди ноћу,

И с душе гони несносан сан,

И души мојој крепости даје,

У горки часак, у страшан дан.

Анђелским крилом нека ме штити

Кроз живот овај мучан и клет —

А смрт кад дође, нек са мном онда,

Ка небу зрачни управи лет!

У НОЋИ



Zа даљна брда бели дан се скрива,

И тавне ноћи повија се сен;

Дубрава нема, к'о да вечност снива,

Потмуло хуји... У засенак њен

По уској стази ја се будан крећем

И слушам шумор кроз дубоки мрак

И гледам земљу, окићену цвећем

И жудно пијем миришљави зрак.

Преда мном поток вије се и краде

К'о сјајна пруга, светао и чист,

И баца искре на гранчице младе,

На шарен цветак, на зелени лист.

Уокруг мене тишина је само,

Кроз брсно грање бледи месец сја —

Ја блудим даље... Ал' куда? и камо?

Нит' разум каже, нити срце зна!

Почива земља, почивају људи,

Осећам чисто како дише ноћ;

Ал' моје срце, али моје груди

Спокојства слатког не познају моћ.

Па ипак, ја бих до зорице ране,

Блудио тако по тишини тој,

Слушајућ' како дотичу се гране,

И тихо шире тајни шапат свој

2014-07-19 18:44
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • Контрольная работа
  • © sanaalar.ru
    Образовательные документы для студентов.